Ovo je članak o Goranu Markoviću. Korporativni mediji fetišizuju trendi umetnike. Pogledajte samo kako nam glumci i pevači objašnjavaju svet oko nas. Ovaj glumac kaže ovo, ona dramaturškinja ono. A sve trice i kučine…
Jer, ti isti selebriti sliku sveta, većinom, stvaraju preko tri izvora: 1. upravo iz korporativnih medija; 2. iz haj-klas žurki, gde jedni druge samo aficiraju; i 3. iz tvitera, gde još više jedne druge utvrđuju u stereotoipima.
Oni nam reprodukuju, s manje ili više uverenja, tek ono što je neko, prethodno, već usuo u njih. Selebriti su, jednostavno, idioti: politički, korisni ili klasni. Prvi o politici ne znaju gotovo ništa, drugi služe majstorima zakulise, a treći su megafoni klasnih stereotipa.
Publici nije lako da upari očigledno saznanje (kognitivnu disonancu): neko može biti istinski umetnik, ali i, na drugom polju, ništak – jedan je alkoholičar, druga narkomanka, treći kleptoman, plagijator, prevarant, hohšatapler ili propagandista…
Evo, primerice, Goran Marković. Čovek je snimio vrhunske filmove, poput Majstori, majstori (1980) ili Variola vera (1982). I, napisao je odličan roman: Beogradski trio (2018).
Mediokritetski film „Turneja“
Istovremeno, napravio je i đubre od filma Turneju (2008) – „`remek delo` antisrpske kinematografije“ (ovde 211), koje bedno „poltroniše poetičko-političkoj viziji Sarajeva i Zagreba“ (ovde), budući da „raspad SFRJ objašnjava tezom: za sve je kriv srpski nacionalizam“ (ovde).
Turneje se danas sećamo kao tek jednog u nizu mediokritetskih filmova, iz doba DOS-a, koji „prikazuju srpski narod kao militantno pleme koje ubija, pljačka, siluje i otima“ (ovde) – istina ne baš kao Srpski film (2010), gde otac siluje dete ispod slike Kneza Lazara i Miloša Obilića – ali sa scenom u kojoj Gordan Kičić govori tipičan autošovinistički monolog, u smislu da „Srbi terorišu ceo Balkan“ (ovde), a jedan od likova pred dobrim Bošnjanima moli za milost rečima: „Ja nisam Srbin, ja sam glumac!“ (ovde).
Ali, kako to? Kako isti čovek može jednom snimiti vrhunski film, a drugi put smeće? Zato što isti umetnik jednom može da ima autentični doživljaj sveta, a drugi put, četvrt veka docnije, da mediokritetski reprodukuje opštemestaške trivijalije.
Sa 22 godine Marković je gledao sovjetske tenkove kako gaze Prag (1968). „Kada sam se vratio iz Čehoslovačke, u svemu što sam radio nastojao sam da budem subverzivan – da radim o glavi socijalizmu, to mi je bila ideja“, kaže Marković (ovde). Tokom osamdesetih snimao je filmove koji su suptilno, reflekturjući sudbinu malih ljudi u malim sredinama (poput škole ili bolnice), raskrivali naličje već senilnog i trulog sistema. I to su doista bila izvrsna dela…
Stvarnost se promenila, a Marković gotovo ništa nije shvatio
A onda se stvarnost promenila, a da on gotovo ništa nije shvatio. Iz svoje konforne klasne pozicije – pripadnika privilegovane FDU kaste – jednostavno je prihvatio hegemonu ideologiju, a s njom i sve atlantističke stereotipe.
Da li znate koja je danas glavna „mračna sila“ protiv koje se Marković u Srbiji bori, kao nekad protiv socijalizma? „Fašizam“! (ovde) – jer Srbija je kao Nemačka 1933. godine (ovde). Ne, nije Srbija (polu)kolonija Berlina i duboke Imperije, ona je „pod okupacijom“ jednog „musavog i primitivnog društva“ kojeg čine:
1. „diktator“ (odn. „tiranin“) koji je „egomanijak“ i „bolesnik“, „primitivna ličnost“, „prostak“, s mentalitetom „vođe navijača“ – „rulja je njegovo prirodno okruženje“;
2. „orangutanolike kolege iz stranke“ – jedan „primitivno izgleda“, drugom ni „svi zahvati plastične hirurgije“ ne bi pomogli „da koliko toliko počne da liči na ljudsko biće“, treći je obična „kreatura“, četvrti je nekad ličio „na bizona“ a sada je prava svinja…
3. skupština je „brlog“, „jezivi skup teških prostaka“, prepun „spodoba koje se lažno predstavljaju kao ljudska bića“, odnekud „izmileli ispod kamena“ (ovde);
4. „bandu na vlasti“ čine još „neuke i priproste“ spodobe koji su „preuzeli na sebe da sude šta je lepo a šta nije“, zbog čega imamo „vladavinu prostakluka“ (ovde), a tu su i prave „okupatorske jedinice koje nas već duže vreme terorišu“, a koje „ne propuštaju da istaknu svoju osionost i primitivni mrak“ (ovde).
Zbog svih njih „mi smo se u relativno kratkom vremenu vratili duboko unazad i postali primitivni narod“, pa sad „valja živeti u tom primitivnom društvu“, u Srbiji koja je „dno dna“, „dok i poslednji čovek sa samopoštovanjem ne pobegne odavde, zalupivši vratima za sobom i tako spreči dalje širenje smrada“.
Naravno, svi vidimo koliko je naša vladajuća elita groteskna, i u njenoj kritici je nekad teško ne pretrati (ni sam nisam odoleo da Vučića ne nazivam „usne koje lažu“). Ali, primećujete li kod Markovića jaku notu klasnog prezira – svođenja na to da su naprednjaci „prostaci“, „primtivci“, „rulja“, „kreature“…
Kao da je samo u tome nevolja i kao da je sve bilo bolje za vlade žutih fićfirića – s njihovim masterima iz NJu Meksika, i s izrugivanjem otpuštenim radnicima („hladna trajna, aha-ha“) ili nadmenim prezirom prema „Srbistanu“…
Marković je karakterističan po brutalnom ispoljavanju kultur rasizma
Marković je, međutim, baš karakterističan po brutalnom ispoljavanju kultur rasizma spram ljudi nižeg obrazovanja, onih poreklom iz nižih slojeva ili iz provincije. Devedestih godina držao je filipike protiv izbeglica iz krajina u Beogradu. Tvrdio je da se u Beogradu „talas došljaka poklapa s pojavom arivizma, stupanjem na scenu beskrupulozne mase onih koji ne biraju sredstva da se ukorene na novom prostoru, da njime ovladaju i da se, na kraju krajeva, obračunaju s onima koji su tu oduvek živeli i čija se jedina krivica što su malo civilizovaniji (urbanizovaniji)“ (ovde 265).
„Na ovim prostorima“, objašnjavao je dalje Marković, „došljaci nisu odigrali svoju pozitivnu ulogu – doneti svežu, zdravu krv a primiti civilizacijske tekovine… Ne, ovde je ta ravnoteža nepovratno narušena i više nije reč o tome da došljaci postanu starosedeoci, nego o tome da ovih drugih više ne bude“ (isto, 267).
„Posmatram njihove pohlepne, užagrene poglede, slušam oskudni rečnik kojim se izražavaju, primećujem govorne mane koje postaju novi stil komuniciranja“, kaže o izbeglicama Marković – to je stil koji se sastoji iz „nerazumljive dernjave, neartikulisanog ačenja“ (isto, 267).
Marković je „patri(j)ota“
Jednako se, dvehiljaditih, Marković odnosio i prema nacošima iz provincije. „Krenuo sam u pravcu centra grada“, pripoveda, „i spazio čudnu grupu ljudi koja mi se kretala u susret. Predvodila ih je visoka plavuša, a ostatak su činila četiri zdepasta muškarca koja su se smejala na način koji je pomalo podsećao na groktanje. Predvodnica se zaustavila ispred mene, pogledala me s prezirom i rekla: `Evo našeg patriote!`
Palo mi je na pamet da bi ona možda mogla biti nekakva prostitutka, ali je ta pretpostavka odmah otpala zbog plavušine nakazne pojave. Muškarci su neodoljivo ličili na čopor orangutana. To što su mi govorili slabo sam razumeo, najviše zbog očajne artikulacije i teških problema koje su imali sa gramatikom. Dok su prolazili tik pored mene osetio sam mešavinu mirisa jeftinog parfema i alkohola koji se prodaje po kioscima na autobuskim stanicama. Bili su pravi patrioti“ (ovde).
Marković je dokaz kako je Druga Srbija klasna stvar. Oni gledaju na ljude iz krajiških, kosovskih i šumadijskih sela i varošica kao na niža bića, kao na podljude. Pošto većina Srba ne živi na Vračaru ili Dorćolu, i još radi rukama, čitav naš narod je niža klasa. Marković čak i o svojim kritičarima govori kao „blatnjavoj masi netalentovanih, nižerazrednih ljudi“…
On je klasni idiot. I iz te pozicije danas je u stanju tek da snimi još jednu Turneju. Ne sumnjam da će „orangutani“, zbog opšte kuknjave, na kraju popuistiti i dati mu pare. Opet ćemo gledati buđavi stereotipe o „nacošima“. A selebriti publika će, na premijeri u Sava centru, film ispratiti ovacijama.
Jer, danas ništa nije tako lako, tako zabavno i tako unosno kao ruganje jednom sirotom i oklevetanom narodu.“
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
Izvor: Pravda
"Evropo, zašto nisi zainteresovana za svoj litijum", pitao je prekjuče poslanike Evropskog parlamenta Ivan Vilibor Sinčić, hrvatski političar koji je [Opširnije...]
Nemili izazov je devojčica izvodila na kružnom putu kod Čačka. Novi izazovi na društvenim mrežama dovode decu u opasnost. Ono [Opširnije...]
Ministarstvo odbrane poziva sve zainteresovane kandidate za dobrovoljno služenje vojnog roka pod oružjem u 2022. godini da podnesu svoje prijave. [Opširnije...]
Marinika Tepić i Dragan Đilas ne prezaju kada je u ppitanju njihova želja da se obraćunaju sa onima koji su [Opširnije...]
Da li volimo Dariju Kisić ili ne, da li joj verujemo? Kako ko! Ipak u slučaju postavljenih dijagnozana osnovu stavova [Opširnije...]