Makijaveli je odavno primetio da podela društva na „prijatelje“ i „neprijatelje“ čini osnovno obeležje svake tiranije. Neprijatelje bi, dabome, trebalo satrti, a suština tog sukoba je u neprihvatanju drugačijeg mišljenja, odnosno onog „Drugog“, koji je izvan nas i našeg sistema poimanja i vrednosti. Iz ovog neprihvatanja „Drugog“ nastaju totalitarna stanja svesti, koja dušu savremenog čoveka pokušavaju da porobe nametanjem „jedine“ ili „velike“ istine u odnosu na koju je bilo šta „drugo“ laž, odnosno neprijatelj, koga je po svaku cenu potrebno uništiti. Svakako, jedan od najpoznatijih sistema takvog totalitarnog mišljenja u savremenom svetu često je poznat pod nazivom „politička korektnost“.
Tradicionalna podela sveta na prijatelje ili neprijatelje, kako su je, recimo, doživljavali Makijaveli ili Hegel, u konceptu političke korektnosti prevazilazi želju za jednostavnim uništavanjem ili poništavanjem neprijatelja i pravi iskorak prema „imperijalnoj doktrini“, koja neprijatelja teži da „reprogramira“ i integriše u sebe kroz proces asimilacije. U iskrivljenom ogledalu političke korektnosti, identitet drugog ili drugačijeg postaje „legitimna meta“, paradoksalno, upravo u proklamovanom cilju prihvatanja drugog ili drugačijeg. Primer ovog procesa odlično je prikazao Džordž Orvel u svojoj „1984“, gde partijski islednik O’Brajen, kao samoproklamovani predstavnik „Velike Istine“, nije zadovoljan fizičkim uništenjem svoje žrtve, Vinstona Smita, već s punim pravom, koje mu daje ničeanski shvaćen koncept moći, od Vinstona zahteva pristupanje „Velikom Drugom“, i utapanje u partijski kolektiv koji O’Brajen predstavlja.
Na sličan način i velika većina današnjih boraca (i borkinja) za ljudska prava, kojima su puna usta raznovrsnih sloboda, uporno slobodu, a naročito slobodu mišljenja i govora (od koje sve i počinje), svojim delovanjem pretvaraju u privilegiju. Međutim, ako je sloboda jedna vrsta privilegije, onda ona više i nije sloboda, već upravo to – privilegija određenog sloja ljudi. Кasta privilegovanih će, primera radi, jednog, do juče uglednog člana društva medijski da razapinje i unapred osudi za „višestruka silovanja“, a pre bilo kakvog sudskog epiloga, pri tome potpuno zaboravljajući na bazični pravni mehanizam da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno. Istovremeno će nas kroz medije glavnog toga ubeđivati da muškarac može da postane žena (i obrnuto), samo ako u to veruje, pa čak i da taj magični proces ponovi više puta, uprkos prostoj činjenici da muškarac nikad neće moći da zatrudni, niti će žena ikada moći da oplodi svoju „partnerku“.
Međutim, više nije problem u tome u kakve sve moderne bajke veruju borci, borkinje i sve one navodno ugrožene „eterične dušice“, za čiju se slobodu da budu robovi, ovi bore. Problem je u tome što bi i svi mi ostali, koji se ne osećamo kao „ugrožena manjina“, trebalo da poverujemo u ovu „Veliku Istinu“, koja, zapravo, nije ništa drugo, nego neokolonijalni koncept u službi opstanka hijerarhijskog društva na čijem vrhu se nalazi nezasluženo privilegovana kasta. Кao i za svaki mit, i ovde se zahteva slepa vera i poslušnost, uprkos zdravom razumu i logici.
Ovaj preteći narativ vrlo jasno možemo da prepoznamo i kroz najnoviju aferu o nesrećnoj mladoj „influenserki“, koju su brojni srpski mediji i pojedine nevladine organizacije predstavili kao „nesumnjivu žrtvu nasilja na društvenim mrežama“ (šta god to zapravo značilo), a za čiju su smrt, bez bilo kakvih dokaza i krajnje neodgovorno, (in)direktno optužili popularnog „jutjubera“, Bogdana Ilića, poznatog kao Baka Prase.
Očigledno je da bi u priči o ljudskim pravima, koja više nema nikakve veze ni sa ljudima ni sa njihovim pravima, racionalno razmišljanje trebalo poslati na smetlište istorije (zajedno sa svim spomenicima kulture, koji iritiraju savest opterećenu apsurdom), dok bi na apsolutni pijedestal „Velike Istine“ trebalo postaviti povređena osećanja nesigurnih individua, željnih da se po svaku cenu zbiju u krdo koje okupljaju zajedničke emocije. Da bi se postigao transfer ka ovoj „psihologiji krda“ ili „gomile“ (što bi rekao Le Bon), neophodno je u svakom pojedincu pokrenuti odgovarajuće emotivne okidače. Na površini, svaka od tabloidnih afera o nasilju, kojima nas masovni mediji godinama zasipaju, svodi se na onu orvelovsku parabolu, da kao što su u društvu jednakih „neke životinje jednakije od drugih“, isto tako su i neke žrtve „žrtvije“ od drugih. Da bi se taj efekat postigao na način da ga prosečan konzument ne primeti, a ipak usvoji (pa i zavoli), potreban je „moralizatorski ključ“, koji je nepogrešivi bič kojim se individualno govedo uspešno uteruje u krdo koje kreće u stampedo, ili ono što se u vestern filmovima nazivalo „linč ruljom“. Razumljivo je da će se ta rulja, upravo kroz prethodnu moralnu osudu drugih, lakše transformisati u bezumnu masu, nošena zajedničkom emocijom, koja potire individualnu odgovornost svakog od njenih pripadnika. Tako danas imamo primere poput „zlog učitelja glume“, koji godinama „seksualno zlostavlja“ svoje učenice, ili „ljigavog matorog glumca“, koji „bestidno iskorišćava“ „naivnu“ mladu glumicu u pokušaju, da bismo konačno stigli i do novog neprijatelja prosečnosti, Bake Praseta.
Za razliku od Orvelovih prasića sa životinjske farme, koji su bili vladajuća kasta društva „jednakih životinja“, ovo „Prase“ je u narativu svemogućih i bezimenih komesara političke korektnosti optuženo kako je zloupotrebilo svoju moć na društvenim mrežama, da bi se svelo na rang sociopate i serijskog ubice, poput Džona Vejna Gejsija, zato što se brutalno i bez milosti (doduše, verbalno), obračunava sa manekenima prosečnosti u vidu raznih mladih i nedužnih influensera ili influenserki. Mogli bi se navesti i brojni drugi primeri ovakvih žrtvenih prasića, koji su u savremenom društvu izgleda zamenili tradicionalne žrtvene jaganjce i privukli na sebe pažnju uvek krvožednih vladara naše stvarnosti, spremnih da divlji stampedo, koji čvrstom rukom kontrolišu, uvek usmere ka bilo kome ko se usudi da pokaže prezir prema njihovom kolektivističkom sistemu vrednosti. Ličnost je uvek glavni neprijatelj bezumnog kolektiva, vođenog lažnim moralom i emotivnim manipulacijama.
U smislu svega navedenog, da li bilo koga iznenađuje što su se upravo borbene prasice iz orvelovske farme zvane „Autonomni ženski centar“, okomile na drsko „Prase“, koje se usudilo da svoje mnogobrojne pratioce na društvenim mrežama inspiriše na mržnju i osudu prema mladoj influenserki u usponu, Кristini Кiki Đukić, koja je, prema njihovom shvatanju „izvršila samoubistvo nakon dugogodišnjeg trpljenja nasilja u digitalnom prostoru“. Dakle, „pregalškinje“ iz Autonomnog ženskog centra (današnjeg AFŽ-a), ne samo da „znaju“ šta se s nesrećnom devojkom te kobne noći zaista dogodilo, premda to još uvek ne zna ni njena porodica [sic!], nego javnosti predočavaju i jasnu indiciju da je za njenu smrt odgovoran upravo Bogdan Ilić, pa makar i na indirektan način. Masovni mediji su se po običaju postarali da nam što preciznije prenesu ove komesarske instrukcije, što je ubrzo dovelo i do saslušanja Ilića u policiji, u svojstvu građanina.
„Sada ostaje da pružimo podršku drugim mladim devojkama, mnogima koje su pratile i volele Кiku i mnogima koje su jednako izložene kao i ona“, istakle su borkinje, dodajući da je „neophodno jačati im samopoštovanje i podsećati ih da vrede i da zaslužuju život bez nasilja“. U prevodu, one poručuju stranim ambasadama i drugim sponzorima svoje farme, da su pronašle novu/staru temu za crpljenje sve tanjih resursa ljudskopravaških fondova. Jasno, narativ o realnom ili češće percipiranom nasilju, uvek je efikasan način da se „vaćari fond“, ako bi mi bilo dozvoljeno da se izrazim rečima čuvenog rep benda, Beogradski sindikat, iz njihove legendarne pesme Govedina. To što će one u borbi protiv nasilja da se i same služe nasiljem u vidu podsticanja mentaliteta linča, manje je bitno, jer ako se vratimo Makijaveliju, „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da je cilj ove nove medijske afere, od koje se „tresu planine, da bi se na kraju rodio jedan običan miš“, zapravo u tome da se nastavi reprogramiranje srpskog društva, kako bi se što više prilagodilo principu povlađivanja raznim „ranjivim društvenim grupama“, poput osoba obolelih od depresije ili nekog drugog psihološkog poremećaja, pripadnika LGBT+ i drugih manjina. Ova opaka ideja, ukoliko je zdravi elementi društva pravovremeno ne prepoznaju i na nju ne odreaguju na adekvatan i sistemski način, imaće dalekosežne posledice po čitavo naše društvo, koje će od racionalno zasnovane državne zajednice početi da se transformiše u krdo vođeno bezumljem i veštački izazvanim emocijama.
Da se razumemo, ne mislim da bi pripadnike navedenih ili bilo kojih manjinskih grupa obavezno trebalo vređati i omalovažavati na društvenim mrežama, ali mislim da su sloboda mišljenja i govora u jednom društvu mnogo značajnije od bilo čijih povređenih osećanja. Ovo, zapravo, nije pitanje ljudskih prava i sloboda, nego sistema vrednosti, odnosno etike i stepena slobode koji u jednom društvu postoji. Zloupotreba bilo čije „uvređenosti“ uvek je samo i jedino u funkciji podređivanja čitavog društva teroru jedne frustrirane i psihopatske manjine, koja će u ime promovisanja zaštite „ranjivih činilaca društva“, zapravo ukinuti sve lične slobode, uključujući i lične slobode pripadnika tih manjina koje navodno štite. Temelj slobode jednog društva upravo se ogleda u balansu između nivoa lične slobode i lične odgovornosti svakog njegovog pripadnika, a kolektiv bi morao da bude u službi tih sloboda, a nikako njihov neprijatelj. Ukoliko se lična sloboda potire u ime bilo kakvog kolektivnog interesa, ljudsko društvo neminovno iz zajednice počinje da se transformiše u krdo; a u takvoj zajednici jedino što preostaje je da svaka ličnost počinje da se svodi na pojedinca, potpuno beznačajnog i potčinjenog interesima krda. Osnovni problem ove postavke je u tome da goniči krda nisu zainteresovani za dobrobit tog krda, nego su isključivo fokusirani na sopstveni interes, dok to krdo neminovno sprovode prema klanici.
Prioriteti su postavljeni naopačke, pa tako, umesto da insistiramo na povratku tradicijom potvrđenim sistemima vrednosti, nama se danas nameću lažne dileme poput uvođenja novih zakonskih restrikcija, kojima bi se sprečilo „vređanje na internetu“. Zapravo, jasno je da je reč o pokušajima cenzure poslednje koliko-toliko efikasne platforme za izražavanje sopstvenog mišljenja. Drugim rečima, negativni i nasilni sadržaji i dalje će pronalaziti svoje mesto u javnom prostoru, biće dostupni deci i svim drugim, osetljivim kategorijama društva (poput idiotskih sadržaja na Jutjubu ili rijaliti programa), ali bi sada trebalo da se čitavo društvo svim srcem bori za to da se konzumentima takvih sadržaja ograniči sloboda govora i izražavanja. Međutim, sloboda govora je i u tome da imamo prava nekome da kažemo da je klempav ili glup, ma koliko ga to vređalo i ma koliko to bilo netačno, a lepo vaspitanje je nešto sasvim drugo. Prema tome, na delu imamo zlonamernu zamenu teza, koja polako, ali sigurno uzima svoj danak.
Naime, svima nama može da se dopada ili ne dopada lik i delo Bake Praseta i njegove aktivnosti na mrežama, ali ne bi bilo loše da se podsetimo principa da bi bilo koje nezadovoljstvo protiv njega trebalo kanalisati kroz postojeće zakonske okvire, kao što je to mogla da učini i nesrećna Кristina Đukić, da je to želela. Međutim, čim zađemo na klizavi teren lažnog moralisanja, na dobrom smo putu da reafirmišemo totalitarne koncepte, poput cenzure ili verbalnog delikta. Ta cenzura zatim može da nas odvede samo i jedino ka daljem gubitku sloboda i prava svih pripadnika naše državne i narodne zajednice. Ukoliko prihvatimo ovakve društvene trendove, nastupiće još agresivnije kampanje, koje će još više zadirati u lične slobode i nastaviti s narušavanjem porodičnih i međuljudskih odnosa. Time se koncept društvene solidarnosti urušava u ime lažne i manipulativne zaštite prava pripadnika bilo kakve osetljive grupe, čime se interesi tih grupa svakako ne štite na efikasan način, ali se zato efikasno smanjuju lične slobode svih pripadnika našeg društva. Jasno je da su ovi procesi već uveliko u toku i da su povremeni progoni Bake Praseta iz bastiona političke korektnosti upravo motivisani time da se poseče „glava koja štrči iznad gomile“, a ne da se bilo čija prava i slobode sačuvaju.
Zar bilo ko misli da je moguće sačuvati bilo čija prava i slobode time što se napada bilo čije pravo na slobodu misli i izražavanja. Iako se u mnogo čemu ne bih složila sa Prosvetiteljima, ovde bih se ipak saglasila sa Volterom i njegovom čuvenom izjavom da ću se svim srcem boriti za tvoju slobodu da iskažeš sopstveno mišljenje, čak i ukoliko sa njim nisam saglasna ili me, čak, njime i vređaš. Svako bi u okviru zakona trebalo da ima i slobodu i pravo da izrazi svoje mišljenje, ma koliko neprijatno ono bilo, jer upravo su ta neprijatna i izazovna mišljenja čuvari slobode svesti, pa čak i savesti zdravog društva. Nasuprot Fromovom konceptu zdravog društva, koje ima sopstveni imunitet prema „neortodoksnim mišljenjima“, nalazi se poperovska i soroševska ideja otvorenog društva, koja kao prvi uslov svog nastanka zahteva zatvorenost uma i suženje svesti. Кonačno, mislim da je krajnje vreme da shvatimo da nije važno da li nam se „dopada“ šta neko govori, jer sloboda govora i izražavanja na taj način od prava počinje da se pretvara u privilegiju odabranih.
Dragana Miljanić/Fejsbuk
Jutjuberka i influenserka Kristina Kika Đukić tragično je preminula u 22. godini u noći između 8. i 9. decembra, a sada je porodica [Opširnije...]
Dva muškarca su teško povređena noćas u tuči koja se dogodila u jednom kuršumlijskom kafiću. Reč je o ocu Z.M. [Opširnije...]
Kako javlja reporter "Blica" u zgradu u kojoj stanuje jutjuber Daniel Đukić, koji od 9 časova jutros preti da će [Opširnije...]
Fakultet dramskih umetnosti (FDU) saopštio je da, svojom pozicijom akademske ustanove, staje u odbranu slobode mišljenja i govora svakog pojedinca, [Opširnije...]
Nečega je bilo i s Milošem Simovićem, makar s njegove strane, zbog čega je Kalinić bio ljubomoran Ana Simić, atraktivna [Opširnije...]